Srbiji treba novi Ivan Kosančić

Viteštvo: Muka Srbije je što danas nema Kosančiće. Više obzira prema sebrima imao je jedan srpski plemić u „mračnom" srednjem veku nego što to imaju današnji moćnici za svoje glasače, da ne kažem - podanike.

Autor najvećeg romanesknog hita poslednjih godina, „Konstantinovog raskršća", u svom novom romanu odlučio je da se pozabavi istorijom srednjovekovne Srbije.
Roman „Duge noći i crne zastave", koji sutra ulazi u knjižare u izdanju „Lagune", govori o knezu Lazaru, Milošu Obiliću, Ivanu Kosančiću i drugim srpskim junacima suočenim sa turskom najezdom.
Knjiga govori o otporu islamskim osvajanjima, ali i nudi dublje razumevanje motiva osvajača i sa velikim poštovanjem govori o islamu. Na pitanje na koji je način uspeo da pomiri ova dva sentimenta, Dejan Stojiljković kaže da je ključ sukoba u uzajamnom nerazumevanju.
- Mi smo dugo bili deo te velike imperije i nisu samo Turci uticali na nas već i mi na njih. Zato ne treba da iznenađuje tolika popularnost turskih serija kod nas. Osmanska civilizacija je u vreme događanja romana bila u mnogim aspektima naprednija od zapadnjačke. Baš kao i kod svake druge religije, islam pojedincu može ponuditi put ka spasenju u ljubavi, jer reč „musliman" doslovce znači „onaj koji se predaje Bogu", ali s druge strane, kroz drugačije, pogrešno tumačenje, može postati izvor mračnjaštva i fanatizma i tu nema razlike između nas hrišćana i istočnog sveta - govori Stojiljković.

Kosančić Ivan i drugi vlastelini prikazani su kao ljudi koji ne trpe nepravdu prema malom čoveku. Da li naše vreme zahteva nove Kosančiće?
- Muka i nevolja našeg vremena i današnje Srbije jeste što nema svojih Kosančića. Ali to je cena otuđenog vremena u kome živimo. I nije to slučaj samo sa nama. Nemaju ni Turci svog Bajazita, ni Britanci svog Lanselota, ni Francuzi svoju Jovanku Orleanku... U današnje vreme, vlastelini su u stvari političari, ali za razliku od vremena srednjeg veka, retko ko od njih ima osećaj za neko opšte dobro. Više obzira je prema svojim sebrima imao jedan srpski plemić u „mračnom" srednjem veku nego što to imaju današnji moćnici za svoje glasače, da ne kažem - podanike.

Car Lazar kao lik iz Šekspira

Knez Lazar je u romanu čovek sa ogromnim teretom na duši. Kako je izgledao postupak „izgradnje" ovog složenog lika?
- Nije bilo lako. Trebalo je napraviti otklon od mitskog i istorijskog kneza Lazara i prikazati nekog ko je i jedno i drugo, ali je istovremeno čovek od krvi i mesa. Pronašao sam podatak da je Lazar imao trećeg sina, Dobrovoja, koji je umro kao dete, i to je bio momenat oko koga sam izgradio lik. Lazar je i čovek koji je izgubio veru i ta njegova unutrašnja borba jedan je od bitnih elemenata priče. Postoji i faustovsko iskušenje, gde nepoznati posetilac, za koga se ne zna da li je anđeo ili demon, poput Hamletovog oca pohodi kruševački dvor i stavlja Lazara na probu.

Simbolika broja 300 igra važnu ulogu u knjizi. Nudi li današnjica prilike za žrtvovanje kao u bici za Pirotsku tvrđavu?
- Simbolika brojeva je podjednako bitna i za hrišćane i za muslimane. I kod jednih i kod drugih broj 300 označava Boga. Tako je bilo i kod Spartanaca i starih Grka. I u Bibliji se pominje mnogo puta: 300 anđela čuva ulaz u baštu Edensku, 300 lakata je bila dugačka Nojeva barka... A Dušan Silni i drugi srpski vladari imali su telesnu gardu koja je brojala tačno 300 ratnika. Teško da je to slučajno. Žrtvovanje je bio ideal tog vremena i kod hrišćana i kod muslimana. Danas su ljudi sebični i autistični i žrtva na koju su spremni ne ide dalje od provlačenja kreditne kartice kroz automat za naplatu.

Kada biste mogli da birate glumce za film po vašoj knjizi, koji bi bio idealan kasting?
- Još dok sam pisao knjigu, Stefana Musića sam zamišljao kao Kristijana Bejla, i to onako poludelog kao u filmu „Harsh Times". Njegovog brata Lazara igrao bi Kris Hemsvort. Ivana Kosančića sam video u liku glumca Džozefa Gordona Levita, Milana Toplicu bi tumačio neko od naših glumaca... Recimo, Vuk Kostić. Bajazita bi savršeno odigrao Džejms Pjurfoj, dok bi Lazara mogao da tumači Rutger Hauer, a Murata Džeremi Ajrons. Miloša Obilića bi, naravno, mogao da igra samo i isključivo Žarko Laušević. Turci su nedavno snimili skupi spektakl o osvajanju Konstantinopolja „Fetih" i izgleda zaista impresivno. Pravljenje takvih filmova trebalo bi da bude državna politika, ali naša kinematografija deli sudbinu države pa smo svedeni na „Belu lađu" i Šotrine limunade.

Da li će vaša sledeća knjiga govoriti o boju na Kosovu?
- Na nastavku ovog romana sam već počeo da radim i radni naslov te knjige je „Olujni bedem". Radnja prati dešavanja vezana za pad Niša i veliki turski poraz na Pločniku, s druge stane, imamo paralelni tok koji se tiče princa Bajazita. Kosovska bitka bi trebalo da bude opisana u poslednjoj knjizi čiji bi naslov bio „Carstvo nebesko". Između ove dve knjige ugnezdila bi se „Učitelj mačevanja", koji se bavi kratkim periodom mira 1387-1388 i gde bih obradio svoju staru ideju o tome kako Ivan Kosančić dolazi na kruševački dvor da bude učitelj kneževiću Stefanu i uputi ga u tajne viteškog Reda Zmaja. Ako se odlučim da napišem i petu knjigu, ona bi se bavila despotom Stefanom Lazarevićem i zvala bi se „Poslednji Nemanjić".

Autor: Nenad Kostić
Izvor: Press