PUT KOJIM SE REÐE IDE - MANASTIR UVAC

Želeći da stignem do manastira Uvac, vozio sam se makadamom dok se to moglo, tačnije do sela Stublo, na južnim obroncima zlatiborske visoravni. U tom selu živi još samo nekoliko staračkih domaćinstava a meštani kažu da vukovi dolaze da kolju stoku čak i u po' bela dana. Mogao sam nekako i bez te informacije, al ajde...



Parkirao sam kod neke šumokradičke strugare, i krenuo peške - poneo sam planinarski štap, termos sa litar i po vode, kutiju keksa, 1000 dinara, 200 grama kafe i sto kila samopouzdanja. Kada sam sledeći put video taj krajolik, ostao mi je samo štap...

Put kojim sam se kretao bila je makadamska nizbrdica. Dugačko spuštanje ka ovom lokalitetu neminovno znači da je povratak mnogo naporniji od odlaska, a pomalo i nemoguć, kako se kasnije ispostavilo. Iako je na dopadljivom, drvenom putokazu pisalo da do manastira ima pet kilometara, ostajem pri "teoriji zavere" o namerno pogrešenoj kilometraži, iz raznih razumnih razloga. Možda stvarno ima pet hiljada metara, ali bez razmaka.



Kotlina oko manastira sklona je temperaturama koje su čak i desetak stepeni više nego u okolini, pa je silazak po nesnosnoj avgustovskoj vrućini bio pravi idiotski potez. Ogoleli visovi nisu bili baš izdašni po pitanju hladovine i samo su mi retki hrastovi "krajputaši" pružali malo spasonosne senke. U svakom slučaju, sličnu avanturu ne preporučujem nikome ko nema bar jednu grbu na leđima. Nije baš zgodan osećaj kada shvatite da se realno ne možete vratiti sa odredišta ka kome ste se uputili. U trenutku kada sam ja to shvatio, bio sam kilometrima daleko i od kola i od manastira, s tim što sam se dolasku do bogomolje nekako i mogao nadati, jer je put do tamo išao blago nizbrdo. To da u ovoj vukogrebini nije bilo signala za mobilni telefon se podrazumeva.

Ipak, pogled koji se sve vreme puta pruža ka istoku i, potom, jugu, donekle je nagrada za uložen napor. Pažljivim osmatranjem može se u daljini videti i obnovljeni manastir Dubrava, poznat i po tome što su pre par godina kraljevački arheolozi u ruiniranim temeljima pronašli dva ćupa puna zlatnika (a možda i tri, ali su dva prijavili).

Zanimljiva je i lako uočljiva razlika između dvaju obala Uvca: leva, pribojska strana mnogo je šumovitija od zlatiborske. Kada sam se raspitao, rekli su mi da je reka nekada bila granica Srbije i Turske. Turci su, navodno, jedne godine namerno zapalili srpske šume (da im se Srbi ne prikradaju i ne zajebavaju i ne hajdukuju po pograničnom pojasu) te su one gorele nekoliko meseci bez prestanka. Po priči malobrojnih stanovnika ove oblasti, dendro-vegetacija se do danas nije oporavila od tog požara (Zato je populacija poskoka skočila do neslućenih razmera. Hvala, braćo Turci!).



Taman sam počeo da se osvrćem ne bih li video beloglave supove (s obzirom na moje stanje, bilo je logično da ti lešinari već pokažu interesovanje), kada sam u daljini ugledao tirave obrise manastira. Trebalo mi je još samo dva i po sata do tamo, a vreme sam kratio brojnim fatamorganama i ostalim manje prijatnim halucinacijama, izazvanim što strahotnim umorom i dehidratacijom, što zagrevanju vazduha nad kamenitim strminama.

Kada sam, onako polulud, stigao do odredišta, psi su zalajali na mene ali im na pamet nije padalo da izlaze iz hladovine. Možda psi nisu pametniji od delfina, ali od mene sigurno jesu!

Ubrzo se pojavio i bunovni monah, koji me je dobro odmerio te upitao:

"Da li ti, prijatelju, nešto okajavaš?"

Imao bih što-šta i po tom pitanju da poradim, ali odmahnuh glavom. Tada sam mu pružio 200 grama vruće kafe i 150 grama vrućeg keksa, i srušio se u de bellu hladovinu.

"Ima li ovde neki džip?", upitah kada sam došao do daha.

"Ima Milorad, ako je tu, na Uvcu...", slegnu on ramenima.

Kada me je uveo u manastirsku crkvu, pomolih se prvo da je Milorad tu, na Uvcu...

Sam manastir je lepa građevina, sa crkvom sagrađenom u periodu od 1995. do 1998.godine. Zidovi bogomolje su od raznobojnog kamena, a oko nje se nalaze lukovi nadziđeni nad temeljima drevnih manastirskih odaja i kovačnice. Na ovom lokalitetu, tek 1994.godine otkrivene su i otkopane zidine crkve na nešto više od dve stotine kvadratnih metara. Pronađeni su i raskošna amvonska rozeta Nemanjića, mermerni delovi crkvenog mobilijara, krstionica, čiraci i drugo. Ne zna se kada je prva bogomolja podignuta i koliko puta je rušena. U jednoj crkvenoj knjizi iz 1622.godine piše da je hram na Uvcu posvećen Rođenju Presvete Bogorodice.

Imao sam retku sreću da, u trenutku fotografisanja crkve, visoko na nebu kruži orao, uz gorepomenute lešinare jedan od simbola kanjona reke Uvac. Kasnije sam na razvijenoj fotografiji video da to nije bila fatamorgana, ali da je ptičurina bila toliko visoko bih isti efekat postigao da sam tankim flomasterom zamrljao tačku na Kodakovom foto papiru.

Kasnije se ispostavilo i da su moje molitve uslišene, tojest da je Milorad tu, na Uvcu... Njegova tri sina Stefan, Miloš i Njegoš na ovom živopisnom mestu doživljaju pravo "tomsojerovsko" detinjstvo - čitavog leta se kupaju na brzacima bistre reke, pecaju, skupljaju med, beru pečurke i lekovito bilje. Oduševljeno su mi pričali kako najkrupnije ribe love - rukama.

Reka Uvac je posebna priča, pravi ekološki biser - tokom nepunog sata provedenog kraj nje, uspeo sam da uočim bezbroj insekata, nekoliko vrsta ribe, beloušku, žabe, mnoštvo vodenih puževa, nekoliko rečnih rakova, čak i školjke, žive i zdrave. Voda može da se pije, livade obiluju mirisnim cvećem i retkim leptirima a šume plodovima i gljivama. Pravi raj! To je blagoslovena posledica izolovanosti ovog dragocenog mesta.



Bio sam jedini posetilac manastira tog dana, iako se sve događalo u jeku turističke sezone, što nije ni čudo s obzirom na nepotvrđenu (svakako nemalu) udaljenost od pristojnog puta, kao i nesnosnu temperaturu od pedesetak stepeni. Priznajem da mi je veliko olakšanje pružilo obećanje pčelara Milorada (nagrađeno sa zasluženih 1000 dinara) da će me nazad, do mojih ko-zna-koliko udaljenih kola, odvesti svojim terencem, legendarnim vojnim vozilom marke Pincgauer. Po tom saznanju, zaista sam mogao da se potpuno opustim i prepustim uživanju u ovoj raritetnoj oazi prepunoj života.

Eto, da ne beše Milorada i Pincgauera, verovatno bih ostao i zamonašio se, samo da se ne vraćam peške, uz one čuke...

Na putu nazad, Pincgauer je prokuvao pa smo mu hladnjak sve vreme uspona polivali vodom... Ko se iole razume u superiorne karakteristike ovog vozila, shvatiće o kakvom danu je bila reč...

Kada malo bolje razmislim, možda bi ovaj turistički "put kojim se ređe ide" trebalo da ostane teško pristupačan - to je jedina šansa da ostane takav kakav jeste... savršen!