Ako ste zaboravili lozinku kliknite ovde
NaslovnaKnjigeBlogMagazinNagradeMala LagunaU pripremiKlub čitalaca
24.03.2008.

GOSPODAR BUBAMARA

Uroš Petrović

Ovih dana mi se opasno aktuelizovala jedna pripovetka iz zbirke za odrasle "Priče s one strane".  Napisana je i izdata 2004.godine i to je jedna od osam priča koje zadiru u onostrano, ponekad ovlaš, ponekad do srži. Te knjige nema u knjižarama već četiri godine.  

Ipak, nedavno mi je ponuđeno da se po toj priči snimi kratki igrani film, što sam, naravno, sa zadovoljstvom podržao. Snimanje će se obaviti već u aprilu. 

Ekranizacija ove priče nije jedino što ju je, snenu, razbudilo. 

Shvatićete na šta mislim, ako je pročitate. Poklanjam vam originalni tekst iz rane 2004.godine:   

 

 

 

 

GOSPODAR BUBAMARA

 

 

Rade Kostić Ðoto stari je fudbalski vuk. Bivši fudbaler velikog beogradskog kluba. Posle veoma uspešnog nastavka igračke karijere u zemljama Beneluksa, postao je trener onog drugog beogradskog kluba, za koji nije igrao i, ruku na srce, nije ga voleo.

      U trenutku kada je potpisao taj ugovor, on se promenio. Fudbal za njega više nije predstavljao crno-belu igračku. Postao je to posao, pun loših jutara, kompromisa i pobeda proslavljenih bez one stare, dečačke radosti.

     Ipak, vremenom se navikao. Platio je samo time što mu je osmeh pomalo ličio na grč. Tome je doprinosio i veliki podvaljak. Osvetilo mu se stado jagnjadi koje je pojeo tokom poslednjih nekoliko godina.

      Voli Rade i da popije, ali samo onda kada se nešto slavi. Dobro odrađeni prepodnevni trening, na primer.

                                      

*

 

     Probudio se, po običaju, neraspoložen. S mukom se obrijao. Ogledalo je mrzeo, zbog onog što je u njega svakog jutra sasipao:

     "Rade, dobro jutro. Sam sebi..."

      To ga je, opet, podsećalo na bivšu ženu. S njom u mislima, obukao se lepše nego obično.

     "Sada će glupan malo da pišti...", nastavljao je jutranji ritual.

      Džip je pištao bar minut, dok vozač nije zakopčao pojas. Rade ga je, potom, poterao uz Košutnjak, nervirajući se zbog toga što se terenac nimalo ne muči i pored oštre, osvetničke vožnje.

       "Ti glupi sponzorski ugovori...", hulio je na novac koji je voleo.

        Da nije morao, možda bi kupio baš taj model vozila. Ovako, mrzeo ga je.

 

*

 

        Usred šume, na terenu malo boljem od livade, čekao ga je stari poznanik, fudbalski penzioner Miloš Arsić, s jednim dečakom.

        "Znao sam, sad će da me jebu sa klinčevim talentom! Poneli su i čak jebenu loptu!", pomisli Rade čim ih je video.

         "Gde si, Rade, gde si, legendo?!", raširi Miloš ruke, za nijansu srdačnije no što je bilo primereno njihovom poznanstvu.

          "Šta je, Arsiću? Već toliki unuk?", reče Rade, za osam nijansi hladnije nego što je Miloš priželjkivao.

         "Nije mi to unuk...", reče ovaj tiho.

          Rade dečaku protrlja teme.

          "Za koga ti, ono, navijaš?", upita ga, kao da ga je zanimao odgovor.

          "Za Of-Ka Beograd, čika Radovane!"

            Ðoto je prve fudbalske dane proveo na Karaburmi, a znao je i da Miloš voli taj klub.

          "Jebe se tebi za Ofku, sinak! 'Ajd priznaj, za naše il' za njihove?"

           "Stvarno, čika Rade! Za Ofku", ponovi dečak nesigurno.

            "Mora da te je ovaj deda nečim podmitio. Al' ajde", reče i poče da kašlje. 

           Gledali su ga bez reči. Kašljanje potraja neprijatno dugo.

          "Arsiću, 'oće li mali sad da žonglira? Daj da vidimo i trčanje sa loptom...", reče dok je bezvoljno sedao na travu.

           "Jesi li dobro, Rade? Malo sam se zabrinuo zbog tog kašlja", reče mu starac.

           "Jes', ko' što se mali zabrinuo da Ofka najesen ne ispadne. 'Ajde, bre, Arsiću, sedi ovde. Znaš da je ne radim sa mlađim kategorijama. Zašto nisi zvao Husa?"

           "Ovo nije za Husa. Nije ni za Jarića, čak ni za Gorana. Ovo, Rade, nije šala. Nećeš da poveruješ kad vidiš. Veruj mi!", reče kao da govori o mestu gde se krije Sveti Gral.

           "Aj' nek' mali pika dok mi razgovaramo", promrlja Ðoto u bradu.

           "Branko, ajd' malo se zagrej!", doviknu Miloš dečaku.

            Tršavi dečak ispusti loptu iz ruku. Rade se osvrtao oko sebe, samo se praveći da gleda u dečakovo zagrevanje.

            "E, moj Košutnjak... I on je ostario!", reče, razmišljajući na kojoj je strani kafana "Rubin".

            "Pazi sad, Rade!", drznu se Miloš da mu dodirne rame.    

            Ðoto se, kao, usredsredi na dečakovo loptanje, ali se nije trudio da misli premesti sa lociranja "Rubina".    

            Branko šutnu loptu dosta jako, i ona polete daleko iznad oljuštene prečke jedinog gola na livadi. Ðoto razjapi usta u veliki zev. Ono što se tada dogodi, preseče mu ga tako da se zagrcnu: lopta u vazduhu promeni pravac, poče da ponire poput sokola, i sjuri se pod prečku. Rade je pogledao u Miloša, koji je sijao od sreće, klimajući glavom.

            "On to može uvek!", reče starac svečano.

            Ðoto je sada ustao, i brišući trunje sa mantila gledao u dečaka, kao da ga tek sada vidi bez naočara.

            "Kažeš, može da ponovi? Kako se mladić zove?", upita šapatom, iskrivivši usta ka sagovorniku, ne pomerajući glavu.

            "Branko", odpeva starac u molu.

            "Branko, možeš li to da ponoviš?", obrati mu se, i to veoma pristojno i razgovetno, Rade Kostić.    

             Na njegov užas, radost i ushićenje, sledeći šut je bio još bizarniji - lopta se na pola puta naprosto odbila od vazduha, i ubrzano skrenula - taman da sljušti ono malo boje na unutrašnjoj strani desne stative. Momčić u prevelikom dresu se nije čak ni osvrnuo ka posmatračima. Samo je ponovo potrčao ka lopti, kao da je ugledao posle duge potrage.

            "Šta mi ovo gledamo, Miloše?", prvi put ga nazva po imenu, u poslednjoj deceniji.

            "Čudo", odvrati ovaj, podigavši obrve.

             Oči su mu sijale od zadovoljstva. Uživao je u zaprepašćenju sagovornika. Retke su situacije u kojima se čuveni Ðoto nije snalazio.

             "Haj'mo mi negde na piće!", preporuči trener, osvrćući se.

              Brankova desnica tad otposla loptu u dve krivine, opet pod prečku.

             "U, jebote!", ote se Radetu.

             "Ima tu jedna lepa bašta. Vodimo i Branka?"

             "Jašta!", odgovori Ðoto, zagrlivši penzionera.

              "Bane! 'Ajmo."

               Dečak uze loptu rukama, nevoljan zbog preranog kraja treninga. 

                       

 

*

 

            "Ko još zna za ovo?", upita tiho Rade Miloša, kada je Branko otišao u toalet.

            "Niko. Mali ne igra ni u školskom timu. On, u stvari, i ne zna da igra fudbal", odgovori penzioner uz zaverenički kikot.

            "Pa kako to izvodi? Jesi li siguran da je to bila obična lopta?"

            "Ja mu je kupio. Pravi fudbal, službeni. Dao sam trećinu penzije, da bih bio siguran. Nisu 'teli ovi moji da mi poklone neku rashodovanu... Zamisli pedere!"

            "Što nisi zvao mene?", Rade nije ni završio  pitanje, a već uvide da mu je ono problematično.

            "Zovem te, Rade, već tri meseca... Ostavljao sam i poruke. Znaš."

             "Pazi, evo ga mali", munu ga ovaj kolenom, spašavajući se od teme koju bi preskočio.

              Branko je seo na svoje mesto, i iskapio drugi sok od kajsije.

            "Hoćeš li još jedan?", upita ga Ðoto.

            "Hoću. Hvala."

            "Mala, nelađenu kajsiju!", zapovedi trener.

 

*

             

          "Jel' može on da skrene loptu, gledajući meč sa tribina?", bilo je prvo što je Ðoto upitao Miloša posle manje ili više prospavane noći.

            Fudbalskom radniku starog kova, kakav je bio Arsić, ovo pitanje zazvuča ružno, ali očekivano

            "On to može da radi, samo ako jako želi. Ima čisto, dečačko srce. On i ne shvata da radi nešto drugo, sem što onako šutne po lopti, želeći da da gol. Misli da takav put bubamari zadaje samo nogom."

            "A šta ti misliš, Miloše?"

            "Ja i ne znam. Ponekad mi se čini da stvarno ume sa efeom. Onda šutne, lopta mu leti levo i desno, i gore i dole... video si to, Rade. Zaista leti ko' bubamara. Prava."     

            "A ako mu obećamo gomilu... svega? Motor il' šta već voli, jebem li ga... ponija?", umalo Ðoto ne pomenu pare.

            "Branko bi samo da postigne gol. Svoju... pa, recimo moć, ne može pokrenuti ni na koji drugi način, do tom željom. Dati gol, videti mrežu kako se trese, i radovati se iskreno."

            "Znaš li mu roditelje?"

            "Znam mu oca. Slobodan Trkulja. Fin čovek, normalan. Voli pecanje, igra šah..."

            "Od čega živi?"

            "Radi u "Komerc"-u, kao knjigovođa."

            "Aj' nek' dođe kod mene sutra. Danas! Voleo bih da porazgovaramo."

            "Mene nisi mogao da primiš tri meseca..."

            "'Ajde, bre, Mišo, ti si bar bio u ovom našem poslu. Znaš kakav je ritam. Pogledaj tefter - naduo se kao "Tihi Don". Za jedan dan popunim više od stranice, pa umećem papire. Ispadaju na sve strane. E, da. Spremio sam ti iznenađenje, vidi!"

            Pruži mu plastificiranu karticu.

            "Za ložu. Godišnja!", iskrivi osmeh.

            "Hvala ti, Rade. Nego, ja sam sa Brankovim ocem potpisao ugovor. Onako, da se nađe..."

             Ðoto promeni izraz lica. Potcenio je penzionera.

             "Dobro", beše jedino što izusti kroz zube.

             "Produžio sam svoju licencu, ako ti je to palo na pamet. Ne zbog mene, Rade. Fudbal je bara puna krokodila, a Bane mu tu dođe ko' mali gnu. Starateljstvo jednog starog, olinjalog kojota će ga ipak malo zaštiti", uživao je Miloš u ranije smišljenim metaforama.

             Trener poče da prebira po stolu, ali ga kašalj dodatno omete. Mrzeo je u tom trenutku starog, olinjalog kojota, ali mnogo duže i  krokodila, u kome se prepoznao.

             "Zašto si ti mene, uopšte, jurio?", upita najzad Ðoto, naoko smoreno.

            "Da napravimo nešto, Rade. Da probudiš u sebi ono što te nekada nosilo po terenu. Da se setiš zašto si dobio nadimak. Da ne zamišljaš kako ti Branko na nekoj tribini izigrava kamerunskog vrača. Da ga usmerimo, da ga sačuvamo za fudbal. Da krenemo sa nečim što vredi. Da podelimo magiju. Kad mine Mundijal, da odslušamo himnu, Rade. Našu."

        "Bože, samo da sad ne zapeva!", pomisli Ðoto.

         Miloš nije zapevao, a Rade Kostić je jedva dočekao da ga isprati, i da na miru razmisli. 

 

*

 

         Ðoto je poranio, iako to nije voleo. Razlog za rano, nasilno buđenje ipak je bio jak - zamajati nečim beznačajnog penzionera, i uzeti malog pod svoje. Dobar ugovor je već imao u svom računaru, trebalo je samo naterati senilnog romantičara da ga potpiše. Sa Trkuljama će lako. Nije mu prvi put. Uostalom, vikendicu je kupio od samo jedne prodaje beka sa lošim kolenom prosečnom holandskom timu.

 

*

 

         Džip se nije uklapao u ulicu u kojoj je stanovao Miloš, pa ga je Rade parkirao malo dalje. U prodavnici je kupio prošlogodišnji "Vranac" i dvesta grama kafe - srpski komplet za namerne posete.

         Miloš ga je sačekao obučen kao da je krenuo da glasa na lokalnim izborima. Stan je bio u dosta lošem stanju, a neki suveniri sa dalekog istoka još više su pojačavali utisak starinarnice.

         " 'Ajde Arsiću, da preskočimo pizdarije. Koliko?", odigrao je Rade otvorenih karata.

         "Branko Trkulja nije na prodaju. Da li si ti mene slušao kada sam ti juče govorio o fudbalu..."

          "Imam pare, Miloše", prekide ga Rade značajno se osvrnuvši po trošnim zidovima.

           "Znam da imaš."

           "Pa, koliko, za taj papir?"

           "Ne tražiš ti papir, nego najčudesnijeg igrača u istoriji! Mani me tih tajkunsih igara, Rade. Duže sam od tebe u ovom sportu."

            Rade pocvrene, ali se ne zakašlja.

            "De, de, nemoj odma' da se nerviraš. Malom će biti bolje pod mojim nadzorom. U njegovom je interesu da se dogovorimo, ti i ja. Sećaš li se kada smo išli u Vinkovce zajedno, po onu čigru?", menjao je stari vuk taktiku.

          Ali mesto odgovora, Miloš promeni izraz lica. Ustade i reče: 

         "Jebe mi se za Vinkovce, Ðoto. Slušaj me. Po ugovoru kojeg sam napravio sa malim, imam pravo da ga prenesem  na treće lice. Trkulje su imali poverenja u mene. Raspitali su se ljudi, veruju mi. Dobićeš papire za milionče. Znaš, ogrešio si par puta o mene, ali ova suma nema veze sa time. Milion, i to je to."

          Rade Kostić se sada zakašlja. Činilo mu se da ne veruje svojim ušima.

          Miloš mu je pokazao put ka vratima, ne čekajući da se ovome umire nepca.

          "Sledeći put kad budeš ovde dolazio, zajebi "Vranac". Ponesi aktovku. Ako se premišljaš, večeras je trening utakmica, u Rakovici. Doći će i jedan naš dragi kolega, veliki znalac", isprati ga starac ravnodušno.

          Rade je izašao bez reči.

         "Vidi ti čiču, jebem li mu majku folirantsku!", promrsi kada mu se smirio kašalj, i kada je džip prestao da pišti.

         

        

*

 

          Teren u Rakovici bio je natopljen vodom. Miloš nije želeo da rizikuje prehladu svog pulena  -  doviknuo je Banetu da napusti teren posle samo nekoliko minuta. Nekoliko minuta i četiri čudesna gola! Lopta je bukvalno letela samo tamo gde je trebalo! Ostali igrači i ono malo pokisle publike nisu mogli da veruju svojim očima.

         Sklupčan u mokrom žbunju, Rade je zaboravio na skupe cipele u koje je ulazilo blato. Razmišljao je samo o tome koliko bi Real Madrid platio za ovog Harija Potera.

         

*

 

          Te noći, snovi Radeta Kostića bili su u beloj boji. Sasvim slučajno, to nije bila boja nijednog od srpskih klubova, ali jeste boja kraljevskog kluba iz Španije.

    

*

 

     Ujutru je otišao do banke. Do večeri je imao Ugovor. Kada je Miloš izbrojao novac, i potpisao sve papire, Rade mu je rekao kratko:

      "Ne želim više da te vidim." 

       Otišao je po drugi put bez pozdrava iz istog oronulog stana. Nije želeo da čeka, već je želeo odmah da uživa u svojoj investiciji. Lično je otišao po Branka Trkulju, i poveo i njega i njegovog oca na stadion. Sa dva telefonska poziva, sredio je da se upale reflektori. Pozvao je nekoliko novinara i par odabranih prijatelja i saradnika.

                         

*

 

         Prvi Banetov šut je napravio putanju koja dugo nije viđena na tom čuvenom zdanju - lopta upućena ka golu dobila je snažan efe, i izbila korner zastavicu. Posmatrači zažamoriše.

       "U gol, Bane. Hajd' sad jednu pod prečku!", doviknuo mu je Rade raspoloženo.

        Sledeći šut je završio na severnoj tribini, zamrznuvši Ðotovo lice u bolnu grimasu. Sledeći, takođe. Posle četvrtog slobodnog udarca, Rade Kostić je tako glasno kriknuo, da su golubovi poleteli sa krova stadiona.

        Bane je zaplakao, i promucao:

        "Pa kad nije tu čika Miša! On ume da usmeri loptu, i da ja dajem golove!"

 

*

 

         Miloša više nikad nije video. Tražio ga je do kraja života, koristeći sva svoja fudbalska i druga poznastva.

        U toj potrazi saznao je da je Miloš Arsić, par godina pre događaja sa Banetom, proveo na Dalekom istoku, u  neuspešnom pokušaju da uvede jedan fudbalski klub u prvu ligu. Vratio se odande izmoren i bez ušteđevine, ali sa mnogo zanimljivih priča o veštinama tamošnjih majstora i moćima telekineze.

 

*

 

       Rade Kostić nije odustajao od svoje potrage. Uložio je u nju mnogo truda i para, ali bez rezultata. Spisak trenera amaterskih fudbalskih klubova u Trinidadu nije stvar na koju je lako naići, čak ni na internetu. Ni Miloš nije rizikovao. Promenio je ime i prezime u Lord Ladybug, što na engleskom  znači "gospodar bubamara". Nije se tih godina poigravao sa loptom koja lebdi.  Tek bi ponekad, kada se osami, podigao  kokosov orah i naterao ga u lagani slalom između palmi.

 

*

 

        Posle mnogo godina, OFK Beograd je postao prvak države, i ušao u Ligu šampiona. Uzalud se Rade Kostić  osvrtao po tribinama tokom tih utakmica. Stadion je bio pun kao oko, i Gospodar Bubamara mogao je nesmetano da ispuni svoju poslednju želju.

 

 

 

Ime i prezime


Tekst



Unesite rezultat operacije sa slike iznad:

Ako reč nije čitljiva kliknite ovde.



Komentari čitalaca

Ostali blogovi

Ivana Kuzmanović
10.04.2014.

Ljubav i zrelost

Ivana Kuzmanović

Šta se sve krije iza reči "volim te", koje više nego olako izgovaramo, uvereni da je ono što osećamo ljubav i još sigurniji u načine na koje je ispoljavamo? Kako to da ljubomoru pravdamo snažnim...više
Jelica Greganović
08.04.2014.

Kad umiru anđeli

Jelica Greganović

Noćas je umrla Anastasija Trajković. Imala je samo devet godina. Umrla je ne samo zbog teške bolesti, umrla je zbog svega i svih koji nisu umeli da cene sreću što je imaju, što postoji. Strašno...više
Aleksandar Ilić
04.04.2014.

Razvajfajovaše li ti se ruteri?

Aleksandar Ilić

Obesfejvovaše li ti se menšni? Obezritvitiše li ti se tvitovi? Odfoloverovaše li te foloveri? Obezkomentarisaše li ti se selfiji? Odjutjubovaše li ti se šerovi? Odbaferovaše li ti se klipovi? Profejsbučiše...više
Jelica Greganović
28.03.2014.

Zabranite realnost!

Jelica Greganović

»U životu se ljudi ne ubijaju, ne bese i ne izjavljuju ljubav u svakom trenutku. Veći deo svog života jedu, piju i govore besmislice.« (Anton Pavlovič Čehov) Problem je u tome...više
Jelica Greganović
27.03.2014.

Svekrvobolja

Jelica Greganović

Decu imamo i u istu ulažemo zato da bi nam bila oslonac i pomoć. U starim danima, ali i ranije ako je ikako moguće i potrebito. Uzmimo na primer našeg Prestolonaslednika. U njega smo uložili...više
Aleksandar Ilić
25.03.2014.

Netopis

Aleksandar Ilić

Većinu dana provodio sam na internetu. Tačnije: na internetu nisam bio samo onda kada ga nisam sanjao. Postao sam zavisan od društvenih mreža, torenta, skrolovanja, lajkova, ritvitova, fejvova, komentara,...više
Ivana Kuzmanović
17.03.2014.

Zahvalnost za Ljubav

Ivana Kuzmanović

Zahvalnost je emocionalni odgovor ljubavi koji raste iznutra kada se susretnemo sa izvanrednim dizajnom života – Džejms Jubanks. Jednoga dana moja prijateljica je odlučila da postavi pitanja...više
Radio Laguna
knjizar
kalendar
newsletter



Knjiga nedelje
 magicna vila
knjiga nedelje

Magična vila

Grupa autora
Divac