Kesa

''...Osoba prepoznaje tegobne misli i pokušava da ih izbegne ili potisne, ali često u tome ne uspeva, pa misli nastavljaju da je opsedaju i da prodiru u um satima, danima, a nekada i duže. Za mnoge ljude jedino rešenje postaje da obave neki ritual ili neku stereotipnu i po pravilu obavljanu radnju kojom će se misao neutralisati, strah smanjiti, a potencijalna opasnost izbeći. Osoba, pri tom, uviđa da su ovi rituali besmisleni, da ne mogu promeniti tok stvari, ali ipak veruje da mora da ih obavi ukoliko želi da makar umanji anksioznost...''.
Hod - noga pred nogu. Ne zgaziti na tanku pukotinu sastava između ploča, prebrojati bandere od ulaza u zgradu do klupe u parku, izbrojati erkondišne razbacane po sivim fasadama, sabrati sve registarske tablice na koje se naiđe... jedine su radnje koje je upražnjavao svakodnevno od kada je izgubio posao. Novo zaposlenje nije uspevao da pronađe već dvadeset meseci.
I kalendarska jesen i njegova sopstvena, nagoveštavale su oštru i hladnu zimu. Teški miris ćumura dopirao je sa pokretnih roštilja i gušio miris pitomog kestenja koje se rolalo po nagaravljenim rešetkama. Na krošnjama drveća još uvek se lelujao poneki list koji je odolevao zakonima prirode. Ptice koje se nisu odselile u toplije krajeve unezvereno su letele tražeći pogledom hranu po razjapljenim kontejnerima.
Ušao je u veliku ulicu. Kroz zamagljena stakla izloga provirivale su lutke odevene po poslednjem kriku mode. Njihova bezizražajna lica povremeno su se mešala sa odrazom njegovog lika u staklu, što mu je remetilo prebrojavanje lutaka. Pogledi su im se čas sjedinjavali a čas upravno susretali posmatrajući se oči u oči. Činilo mu se i da se preko njegove siluete protežu veliki natpisi na stranom jeziku: SALE, koji su objavljivali rasprodaju stare robe.
Skrenuo je pogled sa staklenih vitrina na pločnik i otpočeo sa jednom od radnji iz pomenutog arsenala: brojanjem hrpica psećeg izmeta. Zbrajanje je imalo i svoja pravila, startnu liniju i cilj. Start je bio na ćošku sa poprečnom ulicom a cilj na prvom semaforu na koji naiđe. Kao po nekom nepisanom zakonu, kad god je u poslednjih godinu dana obavljao ovaj ritual, zbir sabranih hrpa kučećih govanaca u zadatom intervalu bio je neparan. Zašto je to tako i da li je to bio nekakav znak upućen njemu lično, nije uspevao da odgonetne. I ovog puta, kao i stotinu prethodnih, konačna cifra završavala se neparnim brojem. Zažmurio je, jednim dugačkim hukom izbacio višak vazduha iz pluća, otvorio oči i nastavio da hoda.
Promrzlim prstima nervozno je gnječio tananu plastičnu kesu u džepu od kaputa. Prolazio je pored velikog tržnog centra iz koga su izlazili potrošači sa kesama raznih veličina. Neke su bile gotovo prazne, sa jednim ili dva prehrambena proizvoda, a neke pune. Upravo taj prizor dao mu je ideju za sledeću radnju: statistički obračun odnosa punih i praznih kesa u intervalu od pet minuta. Stao je preko puta izlaznih vrata centra, dobro se koncentrisao i krenuo da broji:
- Puna, prazna, puna, prazna, prazna, prazna, prazna, puna, prazna, prazna... – izgovarao je gotovo bezglasno. - prazna, prazna, prazna, prazna, puna, prazna, prazna, prazna, pu...
Najednom, začula se sirena koja je svojim histeričnim zvukom u trenu rasterala ljude sa kesama, poput klika prstima nekog hipnotizera. Istovremeno, on je nastavio nepomično da stoji a oko njega su se gomilala uniformisana lica, uglavnom pripadnici nekakvog obezbeđenja. Bledo lice obasjala mu je svetlost rotirajuće lampe sa transportnog vozila koje se zaustavilo ispred ulaza u banku. Ubrzo potom u njegovim očima smenjivali su se prizori utovara i istovara kesetina punih para, sa prizorima oružja koje su u rukama držali ljudi iz obezbeđenja banke. Sve se odigravalo munjevitom brzinom a kada su obavili svoju zadatu radnju i nagurali nove krcate kese u vozilo, onim istim zvukom sirene najavili su svoj odlazak, i uz škripu guma nestali.
Seo je na drvenu klupu u parku, izvadio iz džepa svoju plastičnu kesu i rasprostro je na krilo. Ravnomerno je uglačao površinu kese i zatim je presavio na pola. Poravnao je i tu polovinu, presavio je i dobro dlanom pritisnuo. Nastavio je tako da presavija kesu dok god se od nje nije napravila sabijena kockica. Potom je krenuo da kesu odvija do njenog prvobitnog oblika a zatim iznova da je savija do forme sabijenog geometrijskog tela. Odvijaj, savijaj, odvijaj, savijaj, odvijaj, savijaj, odvijaj... Radnju mu je prekinuo vetar koji je naglo počeo da duva i svojim zamahom mu oteo kesu iz ruke.
Zimski vetar po imenu košava, u narodu poznat i kao krivac ili krivak, kovitlao je kesu kroz vazduh sve dok se nije zakačila za granu na samom vrhu drveta. Tu ju je vetar naduvao i na mah bi se činila puna. Ali odmah zatim, drugi nalet vetra bi izduvao vazduh iz nje i ona bi ponovo izgledala prazna.
Vetar se smirio. Prozirna, plastična kesa viorila se na grani.
Kesa. Prazna kesa.

www.ivanamihic.com