Naslov, korica i blog-žurka!

Siže:

Moja knjiga ima naslov, možete ga videti uzbrdo.
Moja knjiga ima i koricu, takođe.
Ana i ja pravimo Blog-žurku.

Znam da kasnim i da bi to moglo uneti dodatnu sumnju u i inače više no subjektivan tok mog još subjektivnijeg tendera za naslov još mojije knjige, ali tako je to sa demokratskim procesima...

Da ne pomenem sva tendenciozna ometanja od strane svakodnevice i mog mikrookruženja, koje tako lepo okato izgleda kad se otkuca.

Daklem, stvari stoje (sa sve proširenim venama dobijenim od čekanja) na sledeći način: još jednom mi se pokazalo, dokazalo i javilo da je maltene lakše napisati knjigu, nego dati joj naslov. Jeste da sam u njoj već napisala jednu priču upravo o tome, ali tema je prosto neiscrpna. Svaki put kada bi trebalo ukoričiti rukopis nove knjige da bi jednom nogom već krenuo ka štampariji, mene spopadne muka od naslova. Svi tuđi naslovi su divni, obaška originalni, dosetljiviji i zapamtljiviji, samo se moj naslov spotiče, nikako da me stigne i nalepi se na mene kao jedini poželjni krpelj. Što je najgore svi ti naslovi izgledaju tako lako za smišljanje, toliko lako da se živa izjedem zato što se ja nisam toga setila. Ajd' što se ja nisam setila, al' ni ovi oko mene nit' imaju ideje, nit' ikako pomažu:

- Šta je danas za ručak?

- Nemam naslov...

- Dobro, al' šta ćemo da ručamo?

- Nemam naslov...

- Čuo sam, a šta ćemo da jedemo?

- Imaš li ti neki naslov za mene?

- Nemam, gladan sam.

- To i nije neki naslov...

- Maaamaaa! Gladan sam!

- Ni to ne zvuči baš originalno, a i ima suviše suglasnika...

Jeste, u doba naslova sam dosadnija od tigrastog komarca, ali to je ipak prioritet:

- Gde mi je plava košulja?

- Nemam naslov...

- Dobro, a moja košulja?

- Ne mogu sad...nemam naslov...

- Naći ćeš ga, samo da nađeš prvo meni košulju...

- Šta će ti košulja, smisli mi naslov.

- Ne mogu da idem na sastanak obučen u naslov, gde si je sakrila?

- U tvoj orman.

- Eto, baš ti je lep naslov, daj mi sad tu košulju...

Za to vreme ljubazna osoba kod mog Najdražeg izdavača, zadužena za mene i moje munje iz mozga, zbog čega će sigurno dobiti beneficirani radni staž, dobija novi buket sedih vlasi, jer već okruglo 573,5 put za par dana ja menjam naslov. Staro za novo, novo za još starije, novo za novo ili staro-novo za ništa mi se ne sviđa. Ubogu dizajnerku pokušavaju da izvuku iz kafe-špajza u koji se zaključala i odbija da smisli 87. korice po redu za moju knjigu koja još uvek čuči bezimena. Prosto, siroče jedno.

- Ćao, Jelice, ovde info redakcija...

- Nemam naslov.

- Nema veze, kakav sad naslov?..Nego, kod vas je pala vlada...

- Znam, al' nemam naslov.

- Samo ti napravi prilog od minut i po, može i dva...

- Ali naslov nemam.

- Ne treba mu naslov, mi ćemo da napravimo fono najavu...

- Najavu za naslov?

- Kakav naslov?

- Za knjigu.

- Izašla knjiga o padu vlade?!

Posle ovog razgovora, u info redakciji je sazvan sastanak na kome su urednici velikodušno odlučili da me pošalju u neku banju koja dokazano pomaže uspostavljanju mentalne stabilnosti. Bar nedelju dana. Razmišljala sam o tome da sa sobom povedem i dizajnerku koju su u međuvremenu uspeli da izvuku iz špajza, naravno na prevaru, rekavši joj da je moja knjiga otkazana i da se priča da sam otišla na kratak petogodišnji odmor na Kilimandžaro.

Naslov-krpelj mi je pao na pamet onog dana kada je Žmu razmišljao kako da formuliše peticiju kojom bi od slovenačkog zakonodavstva tražio raširenije ruke prema višesupružanskim blagodetima šerijatskog prava, a Mali Sin odlučio da bolju hranu potraži u skloništu za beskućnike. Princeza je ubrzano učila da kuva, doduše iz ćirilično napisanog kuvara, što je njenog brata samo podržalo u već pomenutoj nameri.

Operativna lagunska direktorka je odlučila da otkaže petogodišnju rezervaciju u Šaolin manastiru i dozvolila mi da eSkluzivno, pre izlaska knjige iz štamparije, ovde objavim njenu koricu (knjige, a ne direktorke).

Tako sam postala pobednica na sopstvenom tenderu koji da ne bi bio totalno nefer, kao što inače tenderima priliči, je proširen još jednom utešnom nagradom.

Dakle:

Prvu utešnu nagradu, moju knjigu i kafopijenije + jednu knjigu Velike Opajdare, Mirjane Đurđević (koju dodatno poklanja moj i njen lagunski izdavač, srećan što sam mu se skinula sa vrata traženjem naslova). Nagrada se dodeljuje za predlog naslova »Greh orla njene ranjene majke«.

Drugu utešnu nagradu, moju knjigu, a mož' i kafa, dobija učesnik-ca blog-tendera koji je predložio naslov »Život iz omota čokolade«.

Obe utešne nagrade će biti dodeljene na blog-žurci, onoj koju imamo jednom godišnje u ovom mesecu medenjaka, cimeta i jelki. Organizovaće nam je lagunski izdavač. Daklem:


BLOG-ŽURKA ĆE BITI 23.12., PETAK, OD 18h, U KNJIŽARI DELFI U SKC-u.

Nemoj iko da je kukulevčio kao prošle godine što sam prekasno objavila poziv, pa sad ne može...mada, fakat da sam kasnila...al' evo sad je na vreme, a biće i podsećanje.

Na blog-žurci ćemo domaČice biti Ana Radmilović i ja, sa sve svojim novim knjigama. Obećavamo da vam nećemo čitati isečke iz knjiga, ako donesete poneki sitni kolačić. Ja donosim medenjake i stambeni objekat konditorske arhitekture, za najmlađeg posetioca žura. Budete li pravili džumbus, Ana i ja počinjemo da čitamo stereo tehnikom i bez naočara, pa vi vidite...Posle blog-žurke je moguće i poželjno odlaženje u neki od ugostiteljskih objekata zadimljenog karaktera.

Pozvani svi! Dobrodošli!

Samo još knjiga da mi izađe iz štamparije...

ANAAAAA!