Život na moru

„Live in the sunshine, swim the sea, drink the wild air...“ ( Ralph Waldo Emerson)

   

Prema popisu iz 2003. Godine u Gornjoj Lastvi bilo je 6 stanovnika. Danas postoje samo dva. Ovo mestašce se nalazi na brdu Vrmac koji razdvaja Tivatski i Bokokotorski zaliv. Vrmac je zanimljiv jer je i poluostrvo i brdo u isto vreme a u prošlosti je razdvajao Osmanlijsko carstvo od Mletačke republike. Na obroncima ovog brda, koje se nalazi iznad naše kuće nalaze se šume čempresa, borova i bukvi.

Kod nas u dvorištu postoji jedan divlji nar, smokva, maslinici su nam blizu. Imamo palme, kaktuse, oleandre, kamelije. Iznad nas je već pomenuta Gornja Lastva a ispred nas Tivatski zaliv, sa luksuznom marinom koju već dve godine gradi kanadski milijarder Piter Mank u saradnji sa sinom, ocem Jakobom Rotšildom i još nekim svetskim milijarderima. Za koju godinu gledaćemo sa terase velike golf terene, jahte koje ulaze u zaliv i njihove vlasnike, vesele političare, sportiste, vlasnike rudnika, naftnih polja, Holivudske glumce i glumice na zasluženom odmoru.

Oni su za nas najobičniji turisti.

Mi ne idemo na plažu kad je gužva, najviše volimo more u maju i početkom juna. Mi pecamo. Plivamo po dva sata iako su nam plava usta od hladnoće. Mi ne idemo da se šetamo po rivi noću, ne sedimo po picerijama i ne jedemo sladoled u najboljoj poslastičarnici u gradu. Iako smo iz Beograda, ta dva, tri meseca mi smo Tivćani. Ali ne oni iz centra, mi smo gorštaci.

Odlazimo u Gornju Lastvu. Kuće su kamene, a autentičnost načina gradnje i ukupnog ambijenta nije ničim narušena. Najmarkantnije kuće u ovom mestu koje se nalazi na preko 300 metara nadmorske visine potiču uglavnom iz 19. veka. Iz tog doba je i mlin za masline u kojem se do danas nije ništa promenilo, a masline se još uvek melju kao nekada jer mlin pokreće samo ljudska snaga.

Idemo još više. Uspinjemo se do crkve sv. Vida koja se nalazi na vrhu brda, iznad Gornje Lastve a koja je podignuta u 9. veku.

Ono što svi milijarderi ovog sveta ne poznaju je pogled koji mi sad imamo. Ne mogu da ga opišem, ali mi smo na vrhu sveta!

„ Mama, eno je naša kuća, vidi kako je mala!“

„ Mama, možda ćemo videti vepra, lisicu ili makar sovu hajde da ostanemo ovde!“

U sumrak, na našem vrhu sveta, je hladnjikavo.

Babe nas čekaju kući. A pošto mi nismo turisti, ne jedemo pljeskavice, loše spremljenu ribu ili špagete po restoranima koje su nam preporučili preko reklama.

Jedna baba je jutros jedva pronašla barbune i bukve na Kotorskoj pijaci. Rekli su joj da sutra dođe već u šest ujutru ako hoće da nađe sardele jer postale su retke u zalivu. Ona ih je očistila i poređala po velikoj tacni, dok druga baba sprema roštilj. Mi jedemo svežu ribu na gradele, moja deca su masna do laktova od maslinovog ulja, vade iz usta ruzmarin koji je slučajno ostao na ribama i vešto sklanjaju kosti. Kolena su im izubijana, puni su flastera i ujeda od komaraca i stalno su bosi.

Posle večere sa komšijom Kikom, umetničkim fotografom, zaljubljenikom u prirodu koji ih je naučio da jedu morske puževe, treba da idu u avanturu po Vrmačkoj šumi iznad kuće, sa baterijskim lampama, da traže puhove.

 

Jahte od 15, 20, 40 metara polako krstare po Zalivu. Mi im mašemo dok silazimo a ja pomislim kako ne želim da slušam o tome kako izgleda kad si na „vrhu sveta“, ja želim tamo da se popnem. Ne želim da slušam kako je pesak mekan i topao, želim da ga osetim na svojim stopalima.

Ne želim da budem turista nigde osim u svom gradu.

 

„ Putujem,

   Evo,

   Putujem,

  Da natrpam u glavu

   Još neshvaćene predele,

   Da drveću poželim

   Najlepšu noć na svetu,

   Da se vratim kao lišće,

   Kao vetar po travnjacima,

   Kao zvezde i ptice...“     (Mika Antic)