Praktično. Fantastično

Kao jedini austro-ugarski deo Beograda, Zemun je izbegao arhitektonski javašluk kakav krasi druge delove srpske prestonice. Ne treba biti lokalpatriota pa ustvrditi da svojom stukturisanošću, starinskim fazonom bez mnogo hotimičnog „iskakanja“, Zemun nudi drugačiji i uravnoteženiji ugođaj. Međutim, šetnja Kejom oslobođenja lako može da se završi prizorom u kojem se dokoni dečaci, razgrćući nogama stare kese smokija pobacanog gde god je Dunav plitak s ostalom gomilom raznovrsnog večitog smeća, primiču koliko mogu šaranu okrenutom na leđa da ga overe kamenicama. Jedno od stakala mesne zgrade Katastra verovatno je puklo pre trideset godina a majstori su zaboravili da dođu da ga poprave. Posredi je, sve u svemu, potencijalno najlepši deo grada, u kojem je na vlasti opozicija koja na lokalnom nivou ne mora za sve da vuče za rukav republičku vlast, posebno ne za materijalno sitan a estetski potencijalno značajan ulog čišćenja. Ali je za to baš briga. Ovakvo odsustvo i najminimalnije svesti o biosferi, pokazuje koliko je dotična partija zaista napredna.

Još žešće zvuči prispomen na jednu opozicionu stranku koja je u svom imenu imala prefiks „ekološki“. (U stvari, ne samo jednu.) Otprilike, kad je izvesna pripadnica nemačke Zelene stranke došla u Beograd, njene ideje toliko su se dopale jednom novinaru i nekolicini intelektualaca, da su odlučili da i oni naprave Zelenu stranku. Veoma korisno: tada je nastajao nacionalni višepartijski život u kojem su, ponekad i bez suštinskih programskih razlika, osnivane srpske, narodne, seljačke, četničke, socijalističke partije, pa je svaki u tom smislu neiskorišten prefiks bio i originalan i vrlo praktičan. Inače je partija sve do 2000. godine bila praktično neaktivna, ali se onda prepoznavši nadolazeće demokratske promene udružila s dve druge ekološke stranke, od kojih je jedna bila za ulazak u koaliciju DOS, a druga protiv, da bi sve tri povukle najmudriji potez: batalile politiku. U stvari striktno gledano i nisu, ali ono što se u tim partijama, tj. frakcijama koje su i dalje teglile prefiks „ekološki“ dalje dešavalo, po principu što manje učesnika – to više raskola, mnogo je pre ličilo na kakav starinski skeč Montija Pajtona nego na politiku. A kamoli na ekologiju.

Ovi što su pak na vlasti tek 2010. godine su, na nivou Beograda, načinili neku majušnu podvrstu kulturpolizeia koji će terenski prilično stidljivo da vodi računa o odnosu građana prema životnoj sredini. To je, dakle, uzlazna putanja što se tiče Srba i ekologije. U suštini, nije mnogo srazmerno bolje ni na planu nacionalne kulture ni prosvete i svih onih oblasti u koje se, dok se ne završe tranzicija i evrointegracije, neće baš preterano – a još manje kvalitetno – ulagati. Drugim rečima, dok se ne završi tranzicija, očigledno bi najuputnije bilo izvaditi mozak i što više se zapustiti, pa tek onda vratiti sivu masu u glavu i kô čovek se okupati. To bi bilo i praktično i jednako moguće koliko vaskrsnuti u kapitalističkoj Srbiji Evropske Unije, a pre toga – dok se ne okončaju tranzicija i evrointegracije – umreti.